Vremeplov
Sada čitate
7. decembar: 43 godine od poslednje posete Mesecu
0

Na današnji dan pre tačno 40 godina iz NASA-inog svemirskog centra poletela je poslednja Apolo misija na Mesec – Apollo 17. Bio je to jedanaesti let sa ljudskom posadom u okviru Apolo programa, šesti koji je odveo ljude na površinu Meseca i prvi koji je u posadu uključio i jednog naučnika. To je bila i najduža poseta Mesecu, ali kako se ispostavilo bila je to i poslednja prilika da se ljudi prošetaju lunarnim predelom. Opalo interesovanje široke javnosti, eskalacija rata u Vijetnamu (koji je te 1972. ušao u fazu „pokušaja da se uspostavi mir“), kao i mnogi drugi faktori doveli su do gašenja Apolo programa pre njegovog planiranog kraja – trebale su naime da se obave još tri misije.

Za Apolo 17 misiju vezano je još nekoliko zanimljivosti pored toga što je ostala zabeležena kao poslednja poseta našem satelitu. Kao što sam već pomenuo, bila je to prva misija koja je uključila jednog naučnika. Astronautima Ronu Evansu (Ron Evans) i Judžinu Kernanu (Eugene Cernan) pridružio se geolog Harison Šmit (Harrison Schmitt) koji je odabran još 1965. zahvaljujući velikom pritisku Nacionalne naučne akademije (National Academy of Science) koja nije bila srećna zbog činjenice da će samo test piloti imati priliku da šetaju po Mesecu. S obzirom da je Šmit „upao“ u posadu iz nje je ispao astronaut Džo Ingl (Joe Engle) koji je po dotadašnjem običaju, kao rezervni pilot za Apolo 14, trebalo da poleti na Apolu 17. Evans i Kernan su i pored početnog gunđanja zbog nepravde koja je učinjena njihovom kolegi astronautu dobro prihvatili Šmita koji se pokazao kao veoma sposoban član posade.

Evans, koji je na ovoj misiji bio u ulozi pilota komandnog modula, saznao je da će postati astronaut u aprilu 1966. dok je bio na borbenoj dužnosti u Vijetnamu. Sa druge strane Kernan, koji je komandovao misijom, bio je veoma iskusan astronaut, ali je na prethodnim letovima imao nekoliko kriznih situacija – prilikom šetnje po svemiru na Džemini 9 (Gemini 9) misiji premorio se zbog manjka držača za ruke koji olakšavaju rad pod mikrogravitacijom, a tokom Apolo 10 misije nakratko je izgubio kontrolu nad lunarnim modulom prilikom vežbe sletanja. Ni Apolo 17 nije mogao da prođe bez problema, pa je zbog manje tehničke greške vreme poletanja pomereno za skoro tri sata.

Raketa Saturn V poletela je ipak planiranog dana, 7. decembra 1972. i u svemir ponela komandni modul Amerika (America) i lunarni lender Čelendžer (Challenger) sa tri člana posade. Čelendžer se na tlo Meseca spustio 11. decembra u krater Taurus-Litrov (Taurus-Litrrow) nakon čega je usledio i najduži boravak na lunarnoj površini u trajanju od 3 dana i 3 sata. Kernan i Šmit su obavili tri izlaska na površinu u ukupnom trajanju od 22 sata, što je još jedan rekord ove misije. Oni su u lunarnom roveru prevalili 34 kilometra i sakupli 108 kilograma lunarnog kamenja koje su poneli na analizu Zemlji.

Još jedna zanimljivost vezana za ovu misiju je otkriće narandžasto obojenog zemljišta u krateru Šorti (Shorty). Naknadnom analizom na Zemlji utvrđeno je da su u pitanju majušni komadi obojenog stakla koje je najverovatnije izbilo na površinu iz podzemnog depozita lave prilikom udara od kojeg je i nastao krater Šorti. Narandžasta boja inače potiče od značajnog prisustva jedinjenja Titanijum dioksida.

Poslednji ljudski korak na površini Meseca načinio je Kernan 13. decembra na kraju trećeg izlaska na površinu. Kernan i Šmit su se narednog dana bez ikakvih problema odvojili od mesečeve površine i uspešno spojili lunarni modul sa komandnom kapsulom kojom je upravljao Evans. On je kasnije, prilikim leta na Zemlju, obavio i jednu šetnju po svemiru kako bi pokupio filmove iz instrumenata smeštenih na spoljnom delu letelice. Apolo 17 se vratio na Zemlju 19. decembra i bezbedno spustio u Tihi okean poslednju ljudsku posadu koja je posetila našeg najbližeg svemirskog suseda.

Ostavite reakciju

18 − three =