Knjige, TV, filmovi
Sada čitate
Četiri decenije od rođenja Galaksije
0

Verovatno nije mnogo onih koji se sećaju zlatnih vremena popularizacije nauke u našoj zemlji, tada znanoj i pod skraćenicom SFRJ. Tih davnih sedamdesetih godina prošlog veka niko se nije pitao da li treba sagraditi autoput (to se podrazumevalo) već da li nam treba svemirski program. To vreme iznedrilo je i jedan sjajan časopis posvećen popularizaciji nauke čiji rođendan je obeležen u martu ove godine. Galaksija, kako je nazvan dotični časopis izdavan od strane tada moćnog BIGZ-a, ispratila je sudbinu svoje matične kuće, a bogami i države u kojoj je rođen, tako da nije dočekao budućnost o kojoj u njemu pisano. Kako sam na svet došao malo kasnije od Galaksije priču o njegovim počecima i sudbini najbolje da prepustim nekome ko je za Galaksiju imao priliku i da piše. U nastavku sledi tekst koji je napisao naš ugledni IT novinar Dejan Ristanović, direktor PC Press izdanja i glavni urednik časopisa “PC”. Tekst, koji je ovde prenesen u celosti, objavljen je u časopisu Planeta (broj 54 za novembar i decembar 2012.).

Od Galaksije do Računara… i dalje 

Kraj šezdesetih i sedamdesete godine XX veka bile su srećno vreme za popularizaciju nauke – ljudi su šetali po površini Meseca, televizija je konačno zavladala svetom zahvaljujući (i) sve široj popularnosti video-rikordera, kalkulatori su došli u svačiji džep, pojavili su se prvi kućni računari… Mnogo novih ideja je do najšire javnosti dospelo kroz SF romane, a filmovi „Odiseja u svemiru 2001“ (1968) i „Zvezdani ratovi“ (1977), te TV serija „Zvezdane staze“ (1966-1969) učinili su da svaki tadašnji dečak poželi da postane astronaut.

Galaksija je izrasla upravo na tom entuzijazmu javnosti. Prvi broj „časopisa za vazduhoplovstvo, astronautiku i istraživanje budućnosti“ izašao je 1. marta 1972. godine, a u narednih 9 godina je, pod dirigentskom palicom osnivača i dugogodišnjeg glavnog urednika Gavrila Vučkovića (1923-2006), objavljeno 100 brojeva ovog fascinantnog izdanja u čijem zaglavlju je, počev od novembra 1972, pisalo „Časopis za popularizaciju nauke“. Stoti broj Galaksije predstavljao je veliki događaj, dosta pominjan u javnosti, ali i svojevrsnu prekretnicu u razvoju časopisa, ma koliko ta prekretnica možda nije bila očita ni samoj Redakciji. Sa velikih tema i opisa stvari koje se dešavaju „negde tamo“, polako smo prelazili na male stvari koje prosečni čitalac može da uzme u ruke. I stavi u džep.

Vrli novi svet je stigao u Redakciju decembra 1979. godine, u vidu malog šahovskog kompjutera Chess Challenger 7. U Galaksiji je, mora biti, i ranije pisano o šahovskim kompjuterima, ali po prvi put je to bio konkretan uređaj koga saradnici mogu da testiraju. Profesor Vladimir Ajdačić je iz meseca u mesec pisao o Challanger-u, objavljivao njegove karakteristične partije, „mučio“ ga čuvenim dvopotezima, nosio to svetsko čudo u razne TV emisije, na tribine… Oslanjajući se na evidentno interesovanje čitalaca, profesor Ajdačić je u Galaksiji pokrenuo rubriku „Nauka i igre“ u kojoj je pisao o raznim matematičkim igrama i objavljivao nagradne zadatke.

Te 1980. godine bio sam učenik trećeg razreda Matematičke gimnazije, beskrajno su me zanimali računari i sva ostala tehnika, a ni zadaci mi nisu loše išli, te sam par meseci rešavao probleme iz Galaksije i najzad dobio glavnu nagradu – SF almanah Andromeda 3. Samu knjigu mi, iz nepoznatih razloga, nikada nisu poslali, ali prava nagrada bila je životna profesija, karijera, budućnost… Da, dobio sam premiju… ili, za početak, telegram koji mi je profesor Ajdačića poslao, i predlog da napišem nešto za Galaksiju.

Kao vlasnik Texas Instruments TI-59, bio sam ponosni član nekoliko stranih klubova korisnika programabilnih kalkulatora. Džepni računari sa mogućnošću programiranja nastali su 1977. godine kao svojevrsna alternativa prvim kućnim kompjuterima, interesantna pre svega za inženjere, studente i druge profesionalce. Prvi kućni računari Altair, TRS-80 i Apple II su bez dodatnog softvera bili praktično beskorisni, pa je oko njih izrasla velika softverska industrija. Programabilni kalkulatori su već u sebi imali softver dovoljan za osnovnu primenu – intenzivno računanje – ali je i njima bio potreban dodatni softver za složenije poslove, pa je taj softver nastao amaterski, u okvirima korisničke zajednice. Vlasnici džepnih programabilnih računara su razmenjivali programe, osnivali klubove i pokretali nekomercijalne časopise, postajući tako naslednici prvih hakera koji su ranih šezdesetih i sedamdesetih godina, okupljeni u Tech Model Railroad Club-u, živeli uz – i za – velike računare. Uz jednu bitnu razliku – džepni računari nisu bili ograničeni na Zgradu 26 MIT-a – njihovi vlasnici su širili hakersku kulturu po čitavom svetu. Moj san je bio da te ideje dođu i do Srbije, i upravo to sam predložio u pismima časopisu. I Galaksija mi je pružila priliku!

Moj prvi tekst u Galaksiji objavljen je u januaru 1981, bavio se igrama na programabilnim kalkulatorima, i završavao se pozivom drugim vlasnicima ovih malih računara da se jave i pošalju svoje programe. Pisma su počela da stižu, i to u daleko većem broju nego što sam smeo da se nadam. Bilo je jasno da u svemu tome ima potencijala, pa me je profesor Ajdačić jednog utorka odveo u Redakciju Galaksije, da me predstavi urednicima i da ubuduće direktno sarađujemo. Ono što sam video teško da je odgovaralo mojim tinejdžersko-filmskim vizijama jedne izdavačke kuće. Najpre vožnja u Spačeku, pa parkiranje na blatnjavoj ledini ispod mosta, pretrčavanje autoputa, ulazak u groznu, crnu zgradu BIGZ-a (posle sam čuo da je ta zgrada dobila nagrade za arhitekturu, ali to mora da je bilo preko veze) kroz mala, takoreći podrumska vrata, objašnjavanje sa portirom (problem je bio u tome što još nisam imao ličnu kartu), penjanje na treći sprat, provlačenje prljavim hodnicima između paleta papira i najzad ulazak u samu Redakciju. A Redakcija… crevo od prostorije pored koga su mali, stakleni kavezi u kojima sede urednici, za stolovima čije se fioke raspadaju, sa svih strana ograđeni gomilama časopisa i drugih papira. No, stvari ne treba prosuđivati (samo) po izgledu: Gaja (Vučković), Esad (Jakupović), Jova (Regasek) i drugi su voleli svoj posao i posvećivali mu sve svoje snage. Što je najlepše, moj status, kao 17-godišnjeg saradnika koji je napisao svega jedan tekst, ni u čemu bitnom se nije razlikovao od statusa akademika koji su već godinama pisali za Galaksiju. Osim što mi je na raspolaganju bilo manje prostora.

Tu jednu stranicu mesečno u početku sam koristio za predstavljanje noviteta iz sveta – tehnike programiranja, korišćenje nedokumentovanih naredbi i tzv. sintetičkog programiranja, čak i jedna priča o stonim (kućnim) računarima kojih 1981. godine u Jugoslaviji praktično nije ni bilo. Zanimljivog materijala je realno bilo mnogo više, stizali su i prilozi čitalaca, pa sam već u martu 1981. predložio da u okviru Galaksije osnujemo Klub korisnika programabilnih kalkulatora, po ugledu na slične klubove u svetu. Stvar je funkcionisala tako što sam skupljao programe, pisao, prevodio i/ili prekucavao uputstva (zavisno od toga da li je program stigao iz domaćeg ili stranog izvora), štampao listinge i sve to uvezivao u brošurice kojima sam dodeljivao kataloške brojeve tipa HP41631157. U Galaksiji sam objavljivao apstrakte tih programa, a onda je svako mogao da uplati na račun BIGZ-a 20 dinara za troškove fotokopiranja i poštarine i dobije program koji želi. Čitaoci koji bi poslali neki svoj program dobijali su besplatno dva programa po izboru iz kataloga, a i sam katalog (pripremljen na pisaćoj mašini, pošto tada nije bilo lako doći do računara sa štampačem) je bio raspoloživ za one koji su kasnije stigli na predstavu. O zanimljivim tehnikama kao što je sintetičko programiranje za HP41C pisao sam knjižice od po pedesetak strana, lepeći u njih tabele i listinge potrebnih programa. Mora biti da sam 1982. i 1983, u tim „samizdatima“, napisao više teksta nego u narednoj deceniji (a u narednoj deceniji sam prilično mnogo pisao), bez dinara honorara, uz stalni „rat“ sa lošom kopir-mašinom u BIGZ-u i sekretaricom Zorkom koja nije bila baš oduševljena idejom da pakuje i šalje desetine pisama nedeljno. No, ljudi su bili tolerantni i spremni na sve kako bi, u vreme pre Interneta i u zemlji u koju niste mogli legalno da uvezete ništa skuplje od pedesetak tadašnjih maraka, dobili informacije o temi koja ih toliko zanima. Do sredine 1983. godine u Galaksijinom katalogu našlo se 337 programa, mahom za kalkulatore TI-59 i HP-41C. Od toga je oko 260 bilo delo domaćih autora, pri čemu sam najbolje od tih programa slao stranim klubovima, pa je par njih objavljeno u najjačim časopisima. Mesečni broj isporučenih programa prešao je 600 – interesovanje je bilo veliko, ali su programabilni kalkulatori ipak bili na zalasku; i do nas je stizalo nešto novo.

Galaksija je stalno bila u finansijskim problemima, pa su specijalna izdanja bila prilika da se minus barem ublaži. Početkom osamdesetih objavljena su tri SF almanha „Andromeda“, specijalno izdanje „Solarne kuće“ koje je napisao prof. Branko Lalović, moja knjižica o Rubikovoj kocki, kao i izdanje posvećeno Nikoli Tesli koje je napisao Aleksandar Milinković. U leto 1983. Redakcija Galaksije je odlučila da pripremi specijalno izdanje u celini posvećeno kućnim računarima, što je bila prva visokotiražna publikacija o kompjuterima u bivšoj Jugoslaviji. Povereno mi je da napišem kompletno izdanje, što je svakako bio znak velikog poverenja u mene kao autora. Kasnije mi je ta odluka isuviše koristila da bih danas smeo da je osporavam, ali me je u onom trenutku bacila u paniku: osnova izdanja trebalo je da budu Sinclair ZX-81 i Spectrum, računari koje niti sam imao, niti sam se mnogo interesovao za njih (imao sam TRS-80 i upravo kupio BBC model B, koji je tek trebalo da stigne). Ostalo je da listam strane časopise, pričam sa kolegama i da se snalazim. Da bi sve bilo još komplikovanije, strana štampa je stizala „na kašičicu“, sve dok se iz Londona nije javio Anđelko Zgorelec, osnivač čuvenog časopisa Personal Computer World, i poslao nam gomilu aktuelnih publikacija.

Trebalo je napisati oko 500,000 karaktera što je ozbiljan posao, naročito dok na pisaćoj mašini pišete o lepotama tekst procesora. No dobro je napredovalo, pa sam u junu 1983. mislio da ću završiti već u avgustu ili septembru. A onda su stvari zaista počele da se dešavaju – upoznao sam Voju Antonića koji je konstruisao mali, u tom trenutku bezimeni računar, i predložio da u Galaksiji objavimo projekat samogradnje. Voja me je već pri prvom susretu impresionirao računarima koje je prethodno napravio, a posebno činjenicom da je, osim hardvera, napisao i operativni sistem kao i bejzik interpretator novog kompjutera, koristeći kao razvojni alat drugi, moćniji računar koji je takođe sam napravio. U Redakciji Galaksije su odmah odlučili da samogradnju ne objavljuju u samom časopisu, već u specijalnom izdanju koje sam tek pisao, a mali kompjuter je dobio i (logično) ime – računar Galaksija. Bio je to prvi računar u Jugoslaviji koji je svako mogao da napravi, uz legalan uvoz delova podeljenih u nekoliko paketa i osnovne komponente (matična ploča, kućište, tastatura…) koje su, preko Redakcije, mogle da se kupe u zemlji. Posle prve najave objavljene u oktobru 1983. godine, u Redakciju su počele da stižu gomile pisama sa preliminarnim narudžbenicama – svako je hteo svoj kompjuter, bio je spreman da lemi čipove i reže vitroplast, da ugrađuje monitorski ulaz na televizoru i da potroši mnogo para i još više truda na nešto što neće biti baš mnogo korisno, ali će biti spektakularno zanimljivo.

Jesen 1983. je za mene bio najdinamičniji period u životu – pisao sam specijalno izdanje koje je konačno dobilo ime (Računari u vašoj kući), pisao tekstove za časopis, pomagao Voji Antoniću u testiranju i unapređivanju bejzika računara Galaksija, sastavljao prve programe za demo-kasetu novog računara (koja nikada nije završena), pisao uputstvo za upotrebu… Nisam zaboravljao ni Katalog programa za džepne računare, ali je ta priča nekako odlazila u drugi plan, i sve se menjalo – pokušali smo da na sličnim osnovama osnujemo klub korisnika kućnih računara, organizovali konkurs za najbolje domaće programe, ali nije išlo – novi računari zahtevali su novi pristup. Srećom, Računari u vašoj kući su se krajem decembra 1983. našli na kioscima, gde nisu dugo ostajali – prodaja je počela odlično, bilo je ljudi koji lutaju gradom ili čak putuju po okolini da bi kupili svoj primerak, izdanje je dva puta doštampavano… Što je najvažnije, hiljade ljudi je naručivalo komplet za samogradnju računara Galaksija, Voju i mene su redovno pozivali u TV i radio emisije da pričamo o računarima, u drugim medijima je počelo da se piše o ovom projektu, ali i o poznavanju kompjutera kao novoj vrsti „pismenosti za XXI vek“, čak je i tadašnja Savezna vlada (SIV) delimično izuzela kućne računare iz uvoznih ograničenja. Kompjuterska revolucija u Jugoslaviji je počela i više je ništa nije moglo zaustaviti.

Redakcija Galaksije je, naravno, učestvovala u revoluciji koju je započela. Prva polovina 1984. godine je potrošena na rat sa narudžbenicama, delovima, EPROM-ima koje treba programirati, paketima koje treba poslati, sklopljenim računarima koje treba popravljati i kolegama-novinarima iz drugih medija koje treba edukovati, tako da su Računari u vašoj kući 2 izašli tek u junu, a Računari 3 u decembru. Tokom 1985. godine Računari prerastaju u časopis, najpre dvomesečni a onda i mesečni, dok se Galaksija posle „računarskog zemljotresa“ polako vraća svojim tradicionalnim temama. Ali ništa više nije bilo isto – prozor u svet se sve više otvarao, ljudi su bili više zainteresovani za konkretne, korisne proizvode nego za fundamentalnu nauku, stigla je satelitska televizija i kanali kao što je Discovery, koji ozbiljne teme prikazuju na popularan i vizuelno prijemčiv način. Posle odlaska Gavrila Vučkovića u penziju 1987. godine Galaksija postaje sve tanja, ne samo po broju strana. Časopis povremeno koketira sa temama koje deluju tiražnije, ali su zapravo pseudonauka koje se Galaksija uspešno klonila od svog prvog broja. Podrška izdavača, koja nikad nije bila velika, polako presušuje, časopis još nekoliko godina vegetira i najzad se, zajedno sa XX vekom, seli u istoriju.

U kasnijim godinama Galaksija je često pominjana kao svetao primer časopisa koji je širio znanje, upoznajući čitaoce sa napretkom nauke i vodeći ih u budućnost. Ljudi koji su kasnije daleko stigli penjući se stepenicama hrama nauke, kao i ljudi koji su svoju profesiju i svoj hobi našli na drugoj strani, sa nostalgijom se sećaju godina kada su nestrpljivo očekivali prvi u mesecu kako bi u ruke uzeli stotinak crno-belih strana odštampanih u skromnoj tehnici, znajući da sjaj tih strana ne leži u njihovom izgledu, nego u informaciji koju daju i poruci koju nose. Iako je Galaksija dobrim delom skenirana i raspoloživa u elektronskoj formi na http://pc.sux.org/indexGal.html, mnogi i dalje čuvaju gomile starih časopisa, skrivenih na dnu ormana ili na tavanu roditeljske kuće, daleko od očiju ali ne i daleko od srca. Za njih je Galaksija predstavljala prozor u budućnost, u brži, šareniji i bolje povezani svet u kome živimo danas, ali i u još lepši i bolji svet u kome ćemo živeti sutra.

Autor teksta: Dejan Ristanović (objavljeno u časopisu Planeta broj 54, Nov-Dec 2012)

Ostavite reakciju

2 × 5 =