Ekologija
Sada čitate
Ozonska rupa se zatvara?
0

Evropska svemirska agencija (ESA) objavila je podatke koji pokazuju da je ozonska rupa iznad Antarktika počela da se smanjuje i da se suzila na najmanju meru u poslednjoj deceniji. Dugoročna osmatranja pokazala su da je zemljin ozonski omotač uopšte počeo da pokazuje znake jačanja, što je po svemu sudeći posledica međunarodnih ugovora vezanih za zaštitu ovog veoma važnog sloja atmosfere.

Prema nalazima ozonskog senzora na evropskom meteorološkom satelitu MetOp rupa iznad antarktika je 2012. bila najmanja u poslednjih deset godina. Ovaj satelit je inače nasledio nadgledanje atmosferskog ozona započeta od strane dva prethodnika, satelita ERS-2 i Envisat. Od početka osamdesetih godina prošlog veka iznad Antarktika se tokom južnog proleća – od septembra do novembra – formira ozonska rupa  koja je i do 70 procenata smanjivala koncetraciju ozona.

Srednje vrednosti distribucije polarnog ozona u periodu septembar, oktobar, novembar od 1996 do 2012. (Slika: BIRA/IASB)

Gubitak ozona iznad Antarktika je ekstremniji nego što je to slučaj na Severnom polu zbog velikih brzina vetrova koji stvaraju brzo-rotirajuće vrtloge hladnog vazduha, koji opet izazivaju veoma niske temperature. Pod tim okolnostima, hlorofluorokarbonati (CFC) stvoreni ljudskim delovanjem imaju mnogo snažniji uticaj na ozon, uništavajući ga i stvarajući zloglasnu rupu. Iznad Arktika ovaj efekat je manje izražen zbog toga što su kopnene mase na severnoj hemisferi neravnomerno raspoređene, ali i zbog planina koje sprečavaju stvaranje snažnih cirkumpolarnih vetrova.

Međunarodni sporazumi usmereni na zaštitu ozonskog omotača, a posebno Montrealski protokol (The Montreal Protocol) zaustavili su povećavanje koncetracije CFC-a, a drastičan pad uočen je sredinom devedesetih godina prošlog veka. Međutim, dug životni vek CFC-a u atmosferi znači da će tek sredinom ovog veka sadržaj hlora u atmosferi doći na nivo pre 1960-tih. Što se tiče evolucije ozonskog omotača na nju utiče složeno uzajamno dejstvo atmosferske hemije i dinamičkih uticaja kao što su vetar i temperatura. Ukoliko su vremenski i atmosferski uslovi neuobičajeni to može dovesti i do pojave ekstremnih ozonskih uslova. Rekordan minimum je tako uočen u proleće 2011. na Arktiku, dok je prošle godine zabeležena i rekordno mala ozonska rupa iznad Antarktika.

Ukupan polarni ozon na severnoj i južnoj hemisferi izmeren različitim instrumentima (Slika: ESA/DLR/Eumetsat/NASA/WMO/GAW)

Kako bi bolje shvatili ove kompleksne procese naučnici se oslanjaju na dugoročne sreije podataka izvučenih iz osmatranja, kao i na rezultate numeričkih simulacija zasnovanih na kompleksnim atmosferskim modelima. Ozonski omotač je proučavan tokom nekoliko prethodnih decenija i to uz pomoć različitih instrumenata i senzora, međutim kombinovanje tih zapažanja u cilju dobijanja konzistentnih i homogenih podataka pogodnih za naučnu analizu predstavlja veoma težak zadatak.

U okviru ESA-ine inicijative za klimatske promene (ESA Climate Change Initiative) generišu se usklađeni zapisi podataka ozonskog omotača kako bi se što bolje dokumentovale promene u atmosferi. Sa tim informacijama naučnici mogu bolje da procene period oporavka ozonskog omotača i zatvaranja ozonske rupe. Aktuelni hemijski klimatski modeli pokazuju da se ozonski omotač obnavlja i da će rupa iznad Antarktika biti zatvorena u narednih nekoliko decenija.

Dodatak: na animaciji koja se može videti na ovom linku jasno se uočava razlika u distribuciji ozona tokom razdoblja jul-decembar 2011. (levo) i 2012 (desno) godine. Prošle godine trajanje rupe, njena geografska rasprostranjenost i dubina bile su mnogo manje nego pretprošle.

O autoru
TajmLajn

Ostavite reakciju

18 − 15 =