Ekologija
Sada čitate
Zaštita životne sredine i održivi razvoj
0

Kraj 20. veka doneo je veliku promenu u definisanju i merenju razvoja. Tada je kao ključni cilj postavljen – održivi razvoj, a mere razvoja koje su do tada uključivale samo kvantitativne indikatore (poput BDP-a) proširene su kako bi uključile i kvalitativne mere poput kvaliteta života i životne sredine.

Ekonomski rast i moć kao najvažniji ciljevi razvoja i na nivou zemalja, i na nivou preduzeća, ali i pojedinaca, uticali su na formiranje životnog stila koji je imao negativne posledice kako na zdravlje tako i na životnu sredinu. Bez zalaženja u istorijske korene koncepta održivog razvoja, može se reći da je 1987. godine Brundtlandova komisija (Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, formirana od strane UN) uvela koncept održivog razvoja koji je određen kao odgovornost sadašnje generacije da izbegne prekomernu potrošnju i očuva prirodne resurse tako da se „zadovolje potrebe današnjice bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe“. „Zemaljski samit“ u Rio de Žaneiru 1992. godine dodatno je potvrdio vezu između razvoja i zaštite životne sredine kao pojmova koji “nisu u suprotnosti jedan drugome i koji moraju biti razmatrani zajedno“.

sustainable-development

Iako ovakvi skupovi i odluke ulivaju optimizam i nadu, svedoci smo da ljudske aktivnosti utiču na postepene promene u okruženju. Ta postepenost, ali i teškoće u merenju i detekciji promena, sa sobom nose opasnost od njihovog otkrivanja i sagledavanja kada već postanu velike i ozbiljne.

Tako smo u poslednjih nekoliko decenija suočeni sa ozbiljnim klimatskim promenama, gubitkom biodiverziteta, degradacijom zemljišta i okeana, zagađenjem vazduha, i sl. Iako nam zemljište i okeanski sistemi često izgledaju ogromno i neiscrpno, pomenute promene i problemi su alarmantni i prete da dostignu neodrživ i nepopravljiv nivo.

Prema preporukama naučnih tela emisija CO2 iz fosilnih izvora energije bi trebala da u potpunosti prestane do 2070. godine, ograničavajući tako globalni rast temperature na do 2°C uz zaustavljanje daljeg povećanja kiselosti okeana. Da bi se sprečio dalji gubitak biološke raznovrsnosti izazvan povećanjem ukupne površine obradivog zemljišta, urbanizacijom, industrijalizacijom, itd. transformaciju prirodnih ekosistema treba obustaviti najkasnije do 2050. Degradacija zemljišta u svim zemljama trebalo bi da se zaustavi do 2030. godine. Emisija žive i fosfora, kao i plastičnog otpada trebalo bi da se zaustaviti do 2050. godine.

Ispod auto-puta

Photo by picjumbo.com

Kada je reč o okeanima, za gotovo dve trećine ribljeg sveta potrebno je vreme kako bi se oporavio od prekomernog ribolova, dok je jedna petina koralnih grebena nestala, a tri četvrtine su ugrožene. Naučni modeli koji uzimaju u obzir uobičajene prosečne emisije gasova staklene bašte ukazuju na to da možemo očekivati povećanje nivoa mora za više od 60cm u periodu od 1990. do 2100. godine. Gasovi staklene bašte, naročito CO2, koji se apsorbuju i rastvaraju u morskoj vodi povećavajući njenu kiselost, uzrokujući ozbiljnu štetu živom svetu kao što su korali, jastozi i morski ježevi. Dalji primeri uticaja čoveka na “plavi kontinent” uključuju ozbiljno zagađenje izazvano odlaganjem otpada, posebno toksičnih materija i plastičnog otpada, ali i primere nesreća velikih razmera poput izlivanja nafte iz bušotine Britiš Petroleuma (British Petroleum) 2010. godine u Meksičkom zalivu.

Šuma

Photo by picjumbo.com

Sve ovo ukazuje na potrebu hitnog uspostavljanja jedinstvene globalne politike za upravljanje našim okruženjem, ali podrazumeva i napore na svim nivoima društva – od vlada, preko velikog i malog biznisa, sve do individualnog nivoa. Veza između razvoja i blagostanja i životne sredine je fundamentalna i neraskidiva, i ne može se poreći ako želimo da zaštitimo zdravlje i život i sadašnjih i budućih generacija, kao i čitavog ekosistema.

Ostavite reakciju

seventeen − 12 =