U PTT Muzeju u Beogradu 14. marta je otvorena izložba „130 godina telefonije u Srbiji“ kojom se obeležava sećanje na prvi telefonski razgovor u našoj zemlji. Vredna ekipa PTT Muzeja potrudila se da u delu renoviranog prostora (muzej bi inače trebalo da bude kompletno renoviran do 4. juna kada će biti otvorena nova stalna postavka) prikaže najzanimljivije eksponate iz svog bogatog fundusa i da tako pruži osvrt na razvoj telefonije u svetu i kod nas. Izložbu prati i zanimljiva priča o tom razvoju, koju ovde u celosti prenosim sa sajta PTT Muzeja.
Istorija pronalaska telefona ilustruje ljudsku težnju ka povezivanju sa drugim ljudima, ovladavanju prostorom i vremenom i poboljšanju života. Preko istorije razvoja telefona možemo pratiti kako je tehnologija nastajala i usavršavala se da bi što bolje odgovorila potrebama ljudi.
Na izložbi su prikazani telefoni koji čine deo Tehničke zbirke PTT muzeja. Eksponati iz fonda Muzeja grupisani su u tri celine tako da prate tehnološki razvoj i usavršavanje telefonskih aparata. U prvoj celini prikazani su zidni i stoni indukcioni telefonski aparati i induktorske telefonske centrale, u drugoj automatski i poluautomatski, a u trećoj bežični i mobilni telefoni. Proizvođači predstavljenih eksponata su različiti, počev od prvih proizvođača kao što su Erikson, Simens, Tomson i Hjuston, Deker i Homolka, preko kompanije Bel, Kelog, Vestern Elektriks, Vestinghaus, Gurlt i Fuld, pa sve do onih sa naših prostora – Iskra, Pupin i EI Niš.
Postavka ilustruje kratak pregled istorijskog razvoja telefonskog saobraćaja i načine prihvatanja nove tehnologije, sa najznačajnijim datumima i osvrtom na uticaje koje je telefon izvršio na svakodnevni život i rad ljudi u našoj zemlji ali i svetu. U prvoj celini izloženi su prvi, indukcioni modeli telefona, drugu celinu čine automatski i poluautomatski telefonski aparati, a treću satelitski, bežični i mobilni telefoni – kao komparacija tehnoloških karakteristika nekad i sad.
Prva telefonska linija u Srbiji
Zasluga za uspostavljanje prve telefonske linije u Srbiji pripada Pantelejmonu-Panti Mihajloviću koji je prvi instalator i propagator novog izuma.
Godine 1882. Panta je, na osnovu Zakona o pomaganju industrijskih preduzeća, dobio koncesiju od kralja Milana Obrenovića, da podiže telefonske stanice i eksploatiše ih. U cilju reklamiranja novog izuma, za koji u Beogradu, po njegovim rečima, niko nije znao, Panta je 14. marta 1883. godine, povezao Geografsko odeljenje Ministarstva vojnog, smešteno na prvom spratu zgrade „Tri lista duvana“ i inženjersku kasarnu, koja se nalazila preko puta Botaničke bašte. Prvi razgovor vodili su vojni ministar Tihomilj-Teša Nikolić i kapetan Kosta Radosavljević.
Promovisanje i primena telefona – svet i mi
Na početku shvatan kao igračka, telefon je bio skup i kao takav postao je statusni simbol. Bio je namenjen poslovnim ljudima, ali ne i za privatnu upotrebu. Da bi popularisali i približili novi izum širim društvenim slojevima, proizvođači u svetu su radili na smanjenju troškova proizvodnje, a telefon je reklamiran kao uređaj koji će povećati bogatstvo, zaposlenost, poboljšati komunikaciju i uštedeti vreme. Ovakva vrsta reklamiranja nije bila netačna: telefonska industrija je, primera radi, dovela do oslobođenja žene od njenih tradicionalnih socijalnih ograničenja pa se od tada sve više zapošljavaju kao telefonistkinje.
Prateći ovaj trend, Panta Mihajlović u oglasu lista „Videlo“ upućuje poziv fabrikantima, zadrugama, trgovcima, doktorima i gostioničarima da se prijave za dobijanje telefonske linije za poslovne potrebe. U cilju demonstriranja praktičnosti novog izuma, on je povezao i Veliku školu u Kapetan Mišinom zdanju sa požarnom četom na Studentskom trgu i Narodnu skupštinu sa policijom. Međutim, kao posledica slabe industrijske razvijenosti, velikog broja nepismenih i političke nesigurnosti, sledećih nekoliko godina, Panta nije uspeo, da u Srbiji, za telefon zainteresuje širi auditorijum.
Sledeći važan korak u promovisanju telefona u svetskim okvirima je njegova primena koja je u skladu sa prvobitnom željom pronalazača da naprave muzički telefon, odnosno uređaj preko kojeg će se prenositi i slušati muzika. Tako se 1889. godine na Univerzalnoj izložbi u Parizu pojavljuju aparati za slušanje muzike iz opere i koncertnih sala, preko „Teatrofona“ – sistema za prenos programa iz opere i pozorišta. Preko telefona u Budimpešti, 1893. godine, počinje emitovanje telefonskih novina „Telefon Hirmondo“. Preplatnici su tako, preko telefona, slušali muziku, vesti, izveštaje sa berze, dobijali informacije o lutriji i sportskim rezultatima.
U Srbiju su vesti o ovom novom izumu donosili kadrovi školovani u inostranstvu. Tako je, već 1894. i 1895. godine, na zabavama koje je organizovala Telegrafsko-poštanska zadruga, uspešno izvršen prenos muzičkog programa iz Beograda u Niš i obratno.
Početak javnog saobraćaja u Srbiji i dalji tehnološki razvoj
Javni telefonski saobraćaj u Srbiji započeo je 1899. godine puštanjem u rad induktorske centrale tipa „Berliner“, montirane na prvom spratu Kolarčeve kuće. Samo nekoliko godina kasnije, 1902. godine, u zgradi u Kosovskoj ulici, montirana je centrala „Simens i Halske“ sa hiljadu novih brojeva, što slikovito govori o povećanom obimu telefonskog saobraćaja i naraslim potrebama.
Telefon koji danas predstavlja nezamenljiv deo života, osvajao je naše prostore u ritmu i uslovima koje je diktirao razvoj države i društva. Prvi telefoni bili su induktorski, zidni, izrađivani su od drveta, sa velikom kutijom u kojoj je bila smeštena lokalna baterija koja je obezbeđivala struju. Preko ručice je pozivan operater, koji je uspostavljao vezu sa željenim pretplatnikom. Uvođenjem centralne baterije smeštene u telefonskoj centrali, telefoni su postali manji i praktičniji. Telefoni u obliku svećnjaka, izum Eriksona, jedan su od prvih i najpopularnijih oblika stonih telefona. U Beogradu je 1911. godine, u novoj zgradi u Kosovskoj ulici, montirana i puštena u rad telefonska centrala sa centralnom baterijom, sistema „Vestern elektriks“, sa tri hiljade brojeva.
Nova, automatska centrala koju je 1891. godine patentirao Straudžer, omogućila je uspostavljanje direktne veze sa željenim brojem, bez posredništva operatera. U Beogradu je prva automatska centrala sa jedanaest hiljada brojeva puštena u rad 1931. godine, a nabavljeno je i deset hiljada automatskih telefonskih aparata.
Od tridesetih godina dvadesetog veka telefon sve više postaje deo svakodnevnog života, čemu je doprineo pronalazak novih materijala – bakelita i drugih plastičnih materijala, koji su omogućili jeftiniju proizvodnju, nove oblike i boje telefona, kao i inovacije u oblasti telefonskih centrala.
Naročito veliki i brzi razvoj telefonije i masovno prihvatanje od strane korisnika, usledilo je posle pojave mobilnog telefona, do čega je doveo pronalazak mikročipa. Prvi razgovor preko mobilnog telefona obavljen je 1973. godine, a u Srbiji 1994. godine, kada sa radom započinje prvi operater mobilne telefonije „Mobtel“.
Tako smo danas, zahvaljujući razvoju telefonije, od prvih, drvenih, zidnih, kabastih i, skupih telefonskih aparata, došli do mobilnih telefona, praktičnih, jeftinih, malih, koje možemo svuda poneti sa sobom.
Od Bela do Pupina
Telefon je uređaj koji je zvanično patentirao Aleksandar Graham Bel, 1876. godine, ali je rezultat rada i istraživanja velikog broja pronalazača na polju elektriciteta i akustike. Vizionarski duh naučnika iz različitih oblasti, od Volte, Faradeja, preko Pejdža, Bursela, Rajsa, Greja, doprineo je da se pojavi novi uređaj koji je nazvan telefon.
Po pronalasku i demonstraciji rada telefona, mnogi naučnici su dalje razvijali njegove performanse. Hjuz je otkrio mikrofon, Edison induktor-transformator, a Belov pomoćnik Votson, pozivni uređaj sa polarizovanim pozitivnim zvonom. Tako je telefon kao uređaj dobio svoje najvažnije delove. Na razvoju telefona i njegovom unapređenju radili su mnogi: Verner Simens, Lars Magnus Erikson, Eliju Tomson, Edvin Hjuston, Almon Strouger, Klement Ader, Frederik Alan Gauer, Emil Berliner. Pupinov pronalazak kalemova omogućio je prenos razgovora na velike daljine.
