Ima li nade za klimu?
I analitičari se uglavnom slažu da je Doha ispunila ono što se očekivalo, da će poslužiti kao uporišna tačka između postojećeg sistema – a to je 15 godina star Kjoto protokol – i budućeg sistema koji će UN uspostaviti od 2015. Suština problema oko kojeh su vođene najžešće debate može lako da se svede na jedno pitanje – „ko će preuzeti najveću odgovornost?“ SAD i Evropska unija, kao najbogatiji emiteri štetnih gasova očekuju više angažovanja od država u razvoju koje poslednjih godina beleže brz ekonomski rast – Indija i Brazil su čak direktno optuženi od bogatih nacija da premalo doprinose u borbi sa klimatskim promenama.
Indija je inače treći po veličini emiter štetnih gasova, iza Kine i SAD, dok je Brazil rangiran kao 17. Jedan od argumenata u kritici ovih država je i to su emisije ugljen-dioksida porasle za oko 3 procenta u poslednjih godinu dana, prevashodno zbog naglog rasta koje su zabeležile ekonomije u razvoju uprkos problemima u bogatijim državama. Pri tome su razvijene zemlje jasno stavile do znanja da ne planiraju da podižu granicu planiranog smanjenja emisije gasova do 2020. kao deo napora da se fosilno gorivo zameni obnovljivim izvorima energije.
Delegati su se složili da će nastaviti da pružaju podršku, do sada totalno neefikasnom, Kjoto protokolu za još nekoliko godina, kao i da će se posvetiti pokretanju ambicioznijih, ali još nedefinisanih, akcija za smanjenje emisija gasova koji utiču na klimatske promene. Ipak, ništa suštinski bitno nije usvojeno, tako da su eksperti Ujedinjenih nacija Dohu napustili više nego zabrinuti, a i aktivisti ekoloških organizacija su na licu mesta pokazali koliko ima se sve to „dopada“.
Očigledan je jaz između onog što su države obećale da če uraditi po pitanju redukcije emisije i rastućih koncetracija štetnih gasova u atmosferi. Na sadašnjem putu praktično je nemoguće sprečiti da se globalna temperatura popne iznad 2 stepena Celzijusa u odnosu na pre-industrijsko vreme, a što je osnovni cilj Ujedinjenih nacija.
Svemu tome nikako ne pomaže ni to što su razvijene zemlje odložile za narednu godinu raspravu o dodeli milijardi dolara pomoći zemljama koje su najviše ugrožene klimatskim promenama. Industrijske nacije su obećale da če od 2020. obezbediti 100 milijardi dolara pomoći kroz javno i privatno finansiranje kako bi se pomoglo najsiromašnijim zemljama, ali je ostalo nejasno šta će u međuvremenu učiniti. Samo je nekoliko država dalo konkretna finansijska obećanja za pomoć u narednih nekoliko godina. Što se SAD tiče, Amerikanci su voljni da nastave da pomažu kao i do sada, ali se u Vašingtonu tek obavljaju razgovori o novom budžetu i pitanje je da li će biti prostora za neka nova finansiranja.
Doha je još jednom pokazala da razgovori u okviru Ujedinjenih nacija na žalost ne vode nikakvom konkretnom rešenju za klimatske promene. Najefikasnije akcije su do sada preduzimanje na nacionalnom, pa čak i lokalnom nivou, gde su brojne države preduzele veoma agresivne programe redukcije štetnih gasova – to su najranije počele da sprovode evropske zemlje, Južna Koreja i Australija, poslednjih godina su, pod Obaminom administracijom, i SAD dosta napredovale.
Jasno je ipak da bez jasno definisanog programa na globalnom nivou nema ni dugoročnog rešenja problema koji su izazvani klimatskim promenama. Zato je važno da se naredne godine napravi odlučniji korak ka novom dogovoru koji bi efikasno zamenio Kjoto protokol, koji suštinski nikada nije ni zaživeo onako kako su zamislili njegovi tvorci.
Poslednji udar na Kjoto protokol učinjen je kada su se Rusija, Kanada i Japan povukli iz njega, a s obzirom da SAD nikada nisu ni pristupile, ostale samo neke zemlje predvođene Evropskom unijom i Australijom. Kjoto je obavezivao 35 industrijskih zemalja da u periodu od 2008. do 2012. smanje emisiju gasova staklene bašte u proseku za 5,2 procenta u odnosu na nivo iz 1990. Evropska unija je navela da planira da svoje emisije smanji za čak 20 procenata do 2020. godine do kada je Kjoto protokol produžen.
U Dohi je istaknuto i da su klimatolozi došli do novih dokaza koji potkrepljuju stanovište da je do globalnog otopljenja došlo prevashodno zbog uticaja ljudskog delovanja. Uz sve jasnije posledice klimatskih promena izražene kroz sve ekstremnije vremenske nepogode, učestale suše i poplave, to bi moglo da utiče na učesnike naredne konferencije da iznađu konkretnije mere koje će dati rezultate na globalnom nivou.]]>