Samo će ljudi ostati isti – bezbednost informacionih tehnologija u 2030. godini

Veliki koraci ka budućnosti

Buduće generacije će reći da je 2012. bila godina u kojoj je okončana hegemonija tradicionalnog personalnog računara – ironično, to je uradila sama kompanija koja je nekada bila neraskidivo povezana sa njim – Microsoft. Kao Apple i Google, gigant Windows se takođe sada opredeljuju za pristup koji podrazumeva nekoliko uređaja: mobilni telefoni, tableti i, sve više, televizori sa ugrađenim operativnim sistemom stalno se suprotstavljaju tradicionalnoj dominaciji računara. Vremena se menjaju. Onako kako su analogne fotoaparate zamenili digitalni uređaji, tako će i hard diskove na desktop računaru zameniti onlajn cloud servisi, a umesto preuzimanja sa sumnjivih sajtova, sve više ćemo koristiti aplikacije iz prodavnica App Store. Kao što znamo, postepeno, sofisticiranije kamere na telefonima počinju da zamenjuju i same digitalne aparate. Nema sumnje da će analogni filmovi, digitalne kamere i računari još postojati za deset godina, ali njihov vrhunac je prošao. U tom kontekstu, teško bi ikoga iznenadilo ako bi u narednih pet godina smart telefoni izgubili svoje trenutno svojstvo da budu obavezna tehnološka igračka, jer su već sada najveći hit – naočare za uvećanje stvarnosti (Augmented Reality). Naočare za uvećanje stvarnosti su specijalna optička pomagala – obuhvataju ugrađenu kameru, ekran i računar. Posebna karakteristika uvećane stvarnosti ogleda se u spajanju stvarnosti i kompjuterski generisanih slika za onoga ko ih nosi. Zahvaljujući neprekidno aktiviranoj kameri i funkciji za prepoznavanje lica, loše pamćenje imena neće više biti problem jer će ime, starost i zanimanje osobe kojoj govorimo automatski biti prikazani pored njegovog ili njenog lica. Na godišnjem odmoru, menije na stranim jezicima će jednostavno prevesti na nama razumljiv jezik. A ako se izgubite, možete koristiti pešački navigacioni sistem koji će praktično projektovati vaš put na trotoaru ispred vas. Pored toga, multimedijalni dnevnik zasnovan na kontinuiranom toku podataka sa kamere, mikrofona i GPS sistema automatski će biti kreiran. Kompanija Google planira da u 2013. predstavi Google naočare za programere, a zatim će uslediti i drugi proizvođači. Ovaj spoj realnog i virtuelnog sveta će promeniti mnogo toga u narednim godinama i teško je proceniti značaj ovog razvoja. Ali kada je u pitanju tehnologija, uvek postoji tamna strana: ako milioni ljudi hodaju okolo sa stalno aktivnim kamerama, ništa van njihovih domova neće zadržati privatnost. Društvo će biti praćeno i ostaje nam da vidimo da li i koliko balans između tehnologije i privatnost može biti održan. Automatsko isključenje kamera na pojedinim mestima jeste opcija za koju je Apple već podneo patent. Drugi problem: čak i najoštriji umovi mogu da koriste samo informacije koje su im na raspolaganju. Videti znači verovati, kako izreka kaže. Zamislite kako vam aktivirana funkcija za uvećanje realnosti daje lažnu informaciju da je restoran koji ste hteli da posetite bio zaražen bubašvabama – zbog toga ćete ići u restoran preko puta, zar ne? Već smo videli kako ovim „mišljenjima“ mogu manipulisati plaćeni „gosti“ u vezi sa hotelskim rejtinzima na internetu – ali se i dalje prevarimo. Dakle, sama reklamna industrija biće posebno zainteresovana za „optimizaciju“ naše stvarnosti kako bi ostvarila svoje ciljeve. Bilo bi zaista opasno ako bi sistem kao celina bio pogođen, a da osoba o kojoj je reč ne shvata da živi u svetu snova koji nema nikakve veze sa realnošću. Naravno, budućnost podrazumeva mnogo više od uvećane stvarnosti. Ali čak i kada ostavimo po strani fascinantne buduće teme kao što su nanotehnologija, genetsko istraživanje ili 3D štampače za proizvodnju hrane, sigurno vam neće biti dosadno: više puta najavljivana veštačka inteligencija nikad nije bila bliže da postane realnost. Godine 1997, računar Deep Blue kompanije IBM porazio je Rusa Garija Kasparova 3.5-2.5 (šahovski svetski prvak je uspeo da pobedi na prethodnom meču odigranom godinu dana ranije) – ali njegov uspeh je zasnovan pre na ogromnoj procesorskoj snazi nego na pravoj inteligenciji. Ipak, u 2001, kompanija IBM je pokrenula neverovatan računar Watson koji je uspeo da pobedi osobu koja je 74 puta pobedila u kvizu Jeopardy. Ovoj pobedi su doprineli tehnologija obrade jezika koja je usavršavana godinama i algoritmi sposobni za samostalno sticanje novih saznanja na osnovu postojećih podataka. Iste godine, kompanija Apple je predstavila Siri, nesavršenog, ali ipak inovativnog digitalnog pomoćnika. Kao što je očekivano, Google je pristupio jagmi za razvojem najpametnijih računarskih sistema. Istovremeno, veliki broj drugih projekata je pokrenut – delom podržanih fondovima EU – čiji je cilj da bude oponašan kompletan ljudski mozak u računaru. Bilo da stvaraju digitalne asistente ili veštačke mozgove, istraživači imaju volju i finansijsku podršku da završe ovo dugo putovanje. Konačno, gledamo u ništa manje nego u potpunu autonomizaciju našeg okruženja: roboti koji čiste, automobili, pa čak i kuće. Već smo videli kako automobil Google Car dobija dozvolu u državi Nevadi ove godine, kao prvo motorno vozilo priznato kao sposobno da vozi bez ljudske intervencije. Bilo je i velikih napredaka u oblasti robotičkog istraživanja: nedavno, američka agencija DARPA pokazala je robota poznatog kao Cheetah, koji se kreće 45 km/h, odnosno brže od svakog ljudskog bića. Kada ovi roboti budu oživljeni pravom veštačkom inteligencijom, vizije koje smo videli u filmovima naučne fantastike mogu postati stvarnost. Da li ćete se radovati svemu ovome ili vas to samo plaši – vaša je stvar!

Svet u 2030.

Dakle, kako će život u budućnosti izgledati? Uređaji za uvećanje stvarnosti će uglavnom zameniti današnje ultra popularne pametne telefone. Ogroman napredak u direktnom povezivanju kompjuterskih čipova i optičkih nerava će omogućiti slepim ljudima da pristupe uvećanoj stvarnosti. Najpopularniji video snimci na veb sajtu YouTube će u budućnosti biti lični 3D filmovi – obuhvatajući i neograničene uglove posmatranja i asortiman dubina sa sposobnošću slobodnog fokusiranja. Tradicionalne konzole za igranje će nestati. Umesto njih, ogromni računarski sistemi, razmešteni po mnogim gradovima, izračunaće virtualne univerzume – delimično smešteni u podrumima velikih stambenih zgrada da bi putanje za prenos bile što je moguće kraće. To je velika šansa, ako možete da kreirate svetove za igranje koji su dovoljno zanimljivi da ubede druge igrače da se pridruže i plaćaju pretplatu ili članarinu. Za sve ovo su potrebni izuzetno snažni računari. Pravilo je: što su manji tranzistori u procesoru, brzina je veća. Uz svaki dalji korak ka minijaturizaciji, kompanija Intel i druge kompanije dostižu granice onoga što je fizički izvodljivo. U prošlosti, međutim, razvojni inženjeri su u više navrata pokazivali svoju kreativnost, i ogromno povećanje broja jezgara na svakom čipu može biti opcija. Trenutno se očekuje da performanse računara budu udvostručene svakih 18 meseci, dok cena ostaje ista. To bi značilo da će za 18 godina računari biti četiri hiljade puta brži od onih u mašinama dostupnim danas. U teoriji, kućni računari mogu biti moćniji od tog superračunara Watson kompanije IBM (za tehničare – 2.880 Power7 jezgra na 3,55 GHz), po ceni sličnoj običnom laptopu danas. Bilo bi moguće napraviti prvi film „Priča o igračkama” na kućnom desktopu, u realnom vremenu i u bioskopskoj rezoluciji, a prva ikada kompletna računarska simulacija najjednostavnijeg poznatog genoma Mycoplasma genitalium, proslavljen pre samo nekoliko meseci kao naučna prekretnica, bio bi običan eksperiment obavljen u školskim učionicama. Od kvantne računarske tehnologije o kojoj mnogo slušamo očekivano je da „sazri“ do 2030. S obzirom na sadašnje stanje znanja, neće biti moguće rešiti svaki tipičan računarski problem koristeći nekoliko kvantnih bitova, ali krekovanje snažne RSA enkripcije (primenjivane na primer da obezbedi sigurnost za elektronsku poštu i elektronske bankarske transakcije) moglo bi postati stvarnost za dvadeset godina. Izgleda izvesno, međutim, da će rutkitovi, Trojanci i fišing napadi i dalje biti ozbiljni problemi tokom narednih godina, dok će se napadači koncentrisati više na servere nego na uređaje. To je zato što se više ranjivosti pojavljuje u složenim okruženjima i razumno je pretpostaviti da će operativni sistemi tableta i smart telefona biti „očišćeni” u narednih nekoliko godina i da će najveći deo kodiranja biti pomeren u cloud sistem – a time i na stranu servera. Nisu, naravno, samo finansijske implikacije računarskih virusa budućnosti ozbiljne. Detekcija sabotirajućeg crva poznatog kao Stuxnet u 2010. potvrdila je sumnje da štetni softver takođe ima i politički kontekst. Neprekidna militarizacija sajber prostora proizvešće legije profesionalnih zlonamernih autora kao što neke države legitimišu i čak podržavaju stvaranje Trojanaca i sprovođenje veb napada.

Singularitet

Onako iznenada kako je ovaj trend nastao, njegov kraj možda nije daleko – ljudi koji rade na tome da stvore nove bezbednosne pretnje mogu biti zamenjeni mašinama koje se bore protiv mašina. Ovo je mesto gde napredak veštačke inteligencije može biti od presudnog značaja. Magična reč je „singularitet”, korišćena u budućim studijama da opiše tačku u vremenu kada će računari biti dovoljno inteligentni da se samostalno razvijaju bez ljudske pomoći. Zvuči neverovatno, pa i dalje postoji velika kontroverza među naučnicima o tome kada – ili zaista, ako – ćemo dostići ovu tačku. Čak i danas nam je teško da držimo korak sa vrtgoglavom brzinom novih dešavanja. Ali kada singularitet bude postignut, tempo će opet značajno biti ubrzan: to je kao da je praistorijski čovek otkrio vatru za vreme doručka, bio katapultiran u srednji vek u vreme ručka, prisustvovao industrijskoj revoluciji u popodnevnim časovima i zatim stigao u računarsko doba do večeri! Naši umovi, kao i naša čula, razvijani tokom miliona godina blagom rukom evolucije, biće iznenada izloženi u treptaju oka tehnologijama koje su generacijama ispred našeg biološkog razvoja. Međutim, nema ničeg lošeg u vezi sa tehničkim pomagalima, iako su naši preci sigurno iskoristili nepismenog čoveka kada je pisani jezik izmišljen. U poslednjih nekoliko godina, pretraživači i servisi kao što je Wikipedia, doprineli su napretku procesiranja informacija. Ali jedna stvar i dalje važi: čovek drži konce, dok računar pozajmljuje svoju tehničku konjsku snagu na zadatku. Ako, međutim, dozvolimo da naši životi budu potpuno optimizovani preko digitalnih sistema pomoći, ta ravnoteža može biti preokrenuta. Svaki pokušaj da kontrola bude vraćena ljudskom umu neminovno će prouzrokovati gubitke efikasnosti. Posle određene tačke, inteligentni sistemi mogu postati toliko superiorni u odnosu na nas da mi više ne bismo mogli da shvatimo mehanizme i razloge iza saveta koji su nam dali. Mi bismo ličili na decu koja slepo veruju svojim majkama jer nemaju drugu opciju. Razlika je, međutim, u tome što dete raste i što će, kao odrasla osoba, konačno moći da stoji svojim sopstvenim nogama. Čovečanstvo bi moglo da zavisi od pomoći računara do kraja života. Čak iako je narednih nekoliko godina relativno mirno, moramo da počnemo da razmišljamo sada o tome kako da se nosimo sa ovim dešavanjima. Kako da istraživači reaguju na proboj veštačke inteligencije? Kada je sve rečeno i učinjeno, veoma inteligentan sistem može biti zloupotrebljen kao oružje. Razvoj nuklearnih uređaja je zabranjen prosečnom građaninu međunarodnim ugovorima – ali izgradnja svemoćne inteligencije daće stvaraoce bez ikakvih pravnih problema i regulisanje verovatno neće biti moguće. Nadajmo se da srećan tvorac prve originalne veštačke inteligencije neće odmah odlučiti da se bori za svetsku prevlast! Drugi izazov je kako da se nosimo sa istinom: očekujemo da računari budu apsolutno objektivni. Ako šefu države kažu da je pogrešio pred svojim narodom i pitaju ga ljubazno da li će podneti ostavku – da li bi prihvatio? Ili ćemo naterati računare da usvoje naše „istine” protiv „svog” boljeg prosuđivanja? U takvom svetu, ne bi nam bio potreban antivirusni softver već psiholozi – kako obavezna obrada kontradiktornih informacija može samo da dovede do digitalne psihoze – sećate li se filma „2001: Odiseja u svemiru“?