Urbanizacija Amazonije
Earth Outreach kojim je kompanija Google pružila neprofitnim i organizacijama od javne koristi pristup znanju i resursima neophodnim za vizuelizaciju njihovog rada, odnosno mogućnost da kroz Google Earth i Maps ispričaju svoju priču milionima ljudi širom sveta. http://www.youtube.com/watch?v=oBIA0lqfcN4&list=UUGnX8ABNZYuZrhzT-sJVaeg&index=2&feature=plcp
Snimci iz satelita
Tehnološku podlogu projekta predstavlja Google Earth Engine koji spaja satelitske snimke (u pitanju su trilioni naučnih merenja napravljenih u prethodnih 40 godina) i, zajedno sa različitim alatima, pruža ih naučnicima i nezavisnim istraživačima kako bi istražili ogromne količine podataka, pronašli promene i trendove na mapama i kvantifikovali ih. Priča o uticaju urbanizacije na prašumu Amazona delo je Brusa Pengre (Bruce Pengra) iz organizacije UNEP GRID u Sijuks Folsu (Sioux Falls). UNEP GRID je skraćenica za United Nations Environment Programme Global Resource Information Database što bi otprilike mogli da prevedomo kao globalnz bazu informacija u okviru programa za zaštitu okoline Ujedinjenih nacija. Vizuelizacija smanjenja prašume konstruisana je na osnovu snimaka satelita Landsat koji funkcioniše u okviru istoimenog programa pod upravom američke federalne naučne organizacije za geološka istraživanja – USGS. Ovaj program je započet 1972. i od tada pruža važne naučne informacije o promenama na našoj planeti. Što se tiče ovog konkretnog vremenskog prikaza mape Amazonije za svaku godinu je korišten 1,7 terapikselni snimak Zemlje pri 30-metarskoj rezoluciji.Autoput kroz Amazoniju
Na snimku je uočljivo povlačenje prašume usled širenja putne mreže i naselja koja su uz taj puta postepeno počela da se razvijaju. Transamazonski autopu predstavlja sistem asfaltiranih i neasfaltiranih puteva kroz Brazil koji je nastao iz potrebe da se podrži razvoj naselja i eksploatacija slabo naseljenog bazena reke Amazon. Sistem puteva se sastoji od nekoliko glavnih delova, a najduže parče je dužine 5.100 kilometara i pruža se od obale Atlantskog okeana do granice Perua. Na taj pravac istok-zapad nadovezuju se dva veća puta koji se protežu sa severa na jug. Prvi spaja Rio de Žaneiro i Belem, a drugi je razvučen između Sao Paola i Santerema. Za zvaničan početak izgradnje puta uzima se 1972. godina, ali je ekonomska kriza iste decenije uticala da se asvaltira tek 200 kilometara. Tek je u prvoj deceniji 21. veka sa ekonomskim bumom koji je doživeo Brazil došlo do ubrzanijeg asfalltiranja puteva koji su prethodnih godina lagano krčili prašumsku oblast. Ulazak autoputa u prašumu označio je početak masovne seče drveta i uzrokovao veliku zabrinutost zbog budućeg uticaja na ekosistem. Kada se danas pogledaju satelitski snimci ta mreža puteva podseća na uzorak riblje kosti – oko puta se sve više krči šuma kako bi se oslobodio prostor za izgradnju kuća i obradivo zemljište. Ipak, takva pažljivo planirana organizacija puteva trebalo bi da koliko-toliko smanji štetan uticaj.
Na dve prikazane fotografije može se videti razlika između puteva koji menadriraju (krivudaju, često se razdvajaju i ponovo spajaju) i puteva u formi riblje kosti. Prvi način izgradnje koji je korišćen do kraja 20. veka i kod koga je izgrađeno dosta „divljih“ puteva uzrokuje da pojedine šumske oblasti postaju odsečene od ostatka prašume i zatim lagano nestaju.
Kod „riblje kosti“ kako ju je zamislila brazilska vlada taj uticaj na šumu trebalo bi da bude bitno manji, tako da se postigne željeni ekonomski efekat širenja populacije i ekslopatacije nenastanjenih delova Amazonskog bazena uz minimalan (ako se to uopšte može tako reći) uticaj na prirodu. Cela priča oko Transamazonskog autoputa nije ni blizu svog razrešenja, a njegova izgradnja je pored povećane brige javnosti dovela i do nekih zanimljivih otkrića. Ali o svemu tome biće prilike da pričamo u nekom narednom članku.]]>
Previous Article