Kako je Danska postala velesila u domenu obnovljive energije?
Tokom 2014. godine, Danska je oborila svoj dotadašnji rekord u izvozu energetskih tehnologija. 500 danskih kompanija specijalizovanih za energetsku industriju i energetsku efikasnost izvezlo je tehnologiju i opremu u vrednosti od 12% ukupnog izvoza, dok je istovremeno (prema Wikipediji) 44% električne energije u Danskoj proizvedeno iz obnovljivih izvora. Budući da ovaj uspeh danske ekonomije nije neočekivan, već predstavlja rezultat višedecenijskog iskustva, potrebno je da se vratimo nekoliko decenija unazad. Tokom prve naftne krize 1973. godine, Danska je 92% energetskih potreba obezbeđivala iz uvozne nafte. Tada je njena energetska samo-dovoljnost bila na nivou od 2%. Shvativši da nešto krupno mora da se menja u odnosu prema energiji, Danci su učinili mnogo toga u tom trenutku nezamislivog za druge države, od čega ćemo izdvojiti:
- U Danskoj je uvedeno specijalno dodatno oporezivanje fosilnih goriva, čime je počelo njihovo racionalnije korišćenje,
- Danska Vlada je preduzela ozbiljne mere u domenu razvoja tehnologija korišćenja obnovljivih izvora energije, što je dovelo do ekspanzije u proizvodnji električne energije pomoću vetrogeneratora.
- Električna energija je postala najskuplja u Evropi – što je dovelo do uvećanja efikasnosti, tj višedecenijske stabilne potrošnje energije uz istovremeni privredni rast,
- Uveden je sistem “distrikt” toplana, čime je u velikoj meri onemogućeno grejanje na struju, ali je i omogućeno da se stanovništvo greje po ceni koja je povoljnija od trošenja el. energije u tu svrhu,
- Na kraju treba navesti i jednu srećnu okolonost, a to je da je u delu Severnog mora, koji pripada Danskoj tokom 80-ih godina počela eksploatacija nafte i gasa, tako da Danska više nimalo ne uvozi naftu i derivate iz bliskoistočnih država.
ZAŠTO I DRUGI NE MOGU OVAKO? ŠTA JE NAJVEĆA PREPREKA RAZVOJU ENERGETSKE NEZAVISNOSTI (NA PRIMER) ZA SRBIJU?Pre svega, neophodno je napomenuti da i pored političkih, tehnoloških, finansijskih, geopolitičkih, geografskih i ko zna kakvih još razlika između Srbije i Danske, postoji jedna velika prepreka – i to po pitanju odnosa prema energiji na nivou cele nacije. Naime, u Srbiji se decenijama kupovao socijalni mir pomoću niskih cena el. energije i hrane. Da li je narod u to vreme trebalo učiti da štedi struju i samostalno gaji/proizvodi hranu, umesto da troši jeftinu struju i hranu, sada je kasno da se utvrdi. Kupovinom socijalnog mira država je navikla građane na jeftinu energiju i jeftinu hranu, kao na nešto što se podrazumeva i u šta ne mora ništa da se uloži, zanemarujući da dugogodišnja niska cena energije vodi ka obezvređivanju energetskog sektora, a niska cena hrane vodi ka uništenju srpskog sela. Na stranu to što su se u Srbiji decenijama koristili jeftini poljoprivredni proizvodi koji su po kvalitetu bili na nivou organske hrane, na zapadu nekoliko puta skuplje od konvencionalnih proizvoda. Danas, kada se domaća proizvodnja energije i hrane suočavaju sa stranim konkurentima, razvijenim, tehnološki unapređenim, subvencionisanim i od strane matičnih država neistrošenim za kupovinu socijalnog mira, pitanje STVARNE CENE hrane, energije (i svega ostalog što je u našim očima potpuno neopravdano obezvređeno) skoro da se i ne postavlja. Na koji način ćemo početi da shvatamo stvarnu cenu energije i svega ostalog, što ćemo u svakom slučaju trošiti, ko god da je na vlasti, na kojoj god geopolitičkoj strani da se nalazimo, kolika god da nam je plata i koliko god da smo možda i realno oštećeni, opljačkani, obrespravljeni u proteklih 6-7 decenija? Da li će nam trebati da i mi budemo u nezavidnoj poziciji poput Danaca, pa da se tek onda setimo koliko šta košta?]]>