Maglina Tarantula (označava se i sa 30 Doradus ili NGC 2070) je H II region unutar Velikog Magelanovog oblaka. H II se odnosi na činjenicu da maglinu u velikoj meri sačinjava molekularni vodonik (da je u pitanju neutralni atomski vodonik oznaka bi bila H I). Prva otkrivena maglina ovog tipa bila je maglina Orion 1610 godine, dok je pravu prirodu Tarantule (za koju se prvobitno mislilo da je zvezda) utvrdio francuski astronom Nikola Luj de Lakaj (Nicolas Louis de Lacaille) 1751.
Maglina Tarantula je udaljena od Zemlje 160 hiljada svetlosnih godina i predstavlja jedan od najsvetlijih objekata na nebu. Kada bi se nalazila na razdaljini na kojoj se nalazi Orion (nešto preko 1300 svetlosnih godina) svetlost Tarantule bi bila toliko jaka da bi bacala senke na Zemlji. Ova maglina je neobična i zbog toga što predstavlja jedan od najaktivnijih regiona u lokalnoj grupi galaksija, a sadrži neobično veliki broj zvezdanih formacija. Najveći deo energije koji dolazi iz magline proizvodi kompaktan zvezdani klaster R136 čiji je prečnik oko 35 svetlosnih godina, a masa se procenjuje na 450 hiljada solarnih masa.
Pored R136 maglinu Tarantula karakteriše i jedan stariji zvezdani klaster, Hodge 301, čija se starost procenjuje na oko 20 do 25 miliona godina. Većina masivnih zvezda u ovom klasteru je već potrošilo svoje gorivo i eksplodiralo kao supernove. Iz ovog magline Tarantula inače potiče i najbliža uočena supernova od nastanka teleskopa, Supernova 1987A, koja je otkrivena u februaru 1987 godine. Svoj maksimum je imala u maju (vidljiva magnituda 3) i nakon toga je lagano izbledela. To je bila prva prilika za moderne astronome da vide supernovu „izbliza“ što je dalo puno dragocenih podataka vezano za zvezde čije je jezgro kolapsiralo.
Fotografija koju možete videti ovde, a koja se nalazi i na pozadini sajta, potiče sa National Geographic-a, a predstavlja kompozitni snimak načinjen od podataka dobijenih sa NASA-inog svemirskog teleskopa Habl i ESA-inih opservatorija na Zemlji.
