loading...
Sponser
0 3

Smak sveta se desio juče

Ili koliko nešto mora biti veliko da bismo ga primetili? Milan M. Ćirković, naš poznati astrofizičar, astrobiolog, kosmolog i filozof, ali i jedan od najaktivnijih popularizatora astronomija i nauke uopšte u Srbiji, nedavno je napisao zanimljiv članak u kojem se bavi nekim društvenim i psihološkim fenomenima vezanim za „smak sveta“. Članak je u celosti prenet sa sajta Elementarijum. Skorašnji neuspešni (?) smak sveta od 21. 12. 2012, inspirisan tobožnjim krajem majanskog kalendara, bio je jako dobar povod da se razmisli i razgovara i o nekim ozbiljnim temama. Prilika nije sasvim propuštena, mada se teško može reći da je bila iskorišćena kako treba i na globalnom i na lokalnom nivou. Pozitivni aspekt situacije se ogledao u podsećanju na brojne stvarne (za razliku od okultnih, pa makar i sa „majanskim“ predznakom) pretnje i izvore mogućeg smaka sveta. Elementarna logika sugeriše da se o takvim stvarima mora govoriti unapred, a ne naknadno. Opet, živimo u svetu naknadne pameti u kome, na primer, veliki pisci često počnu da budu čitani ili, čak, dobiju iole pristojnu odrednicu na Wikipediji tek kad preminu (skorašnji i doista šokantni primer u svetskim okvirima je Ernesto Sabato, a lokalnih primera poput Radeta Konstantinovića takođe ima prilično). Stoga nije nikakvo čudo da bi se, u gručo-marksističkom duhu, da je do globalne katastrofe odista došlo, jedan deo vodećih medija verovatno odlučio da se tome posveti tek naknadno i „analitički“. Kraj sveta (Izvor: sultanknish.blogspot.com) Tema o kojoj bih ovde želeo da kažem nekoliko reči je specifična kognitivna neobjektivnost koja se naziva neosetljivošću na opseg (ili neosetljivošću na veličinu). Ona je sveprisutna i u najvećem broju slučajeva ima tek komične posledice. Odličan primer su percepcije ekonomskih vesti: šta tačno govori ljudima kad pročitaju da je javni dug X milijardi evra ili da je neki korumpirani političar i veliki patriota proneverio Y stotina miliona dinara? Ništa, osim da je reč o nekom velikom broju, pred kojim treba reći „Ahhhh“ i ostati adekvatno impresioniran. Da li će neko primetiti ako se u tim vestima potkrade jedna nula više ili manje? U devet od deset slučajeva takve greške ostaju potpuno neopažene. Svojevremeno su, prilikom velike opozicije Marsa iz avgusta 2003. godine, jedne ugledne beogradske novine sa velikim intelektualnim pretenzijama, napisale da će se Mars naći na oko 56 hiljada kilometara (!) od Zemlje. Da je to bila istina, kraj sveta bi se desio tada, jer bi objekat mase Marsa na toj udaljenosti izazvao plimnu silu oko tri hiljade puta veću od normalnog plimnog dejstva Meseca na našu planetu. To bi proizvelo plimne talase visoke kilometrima koji bi opustošili sva priobalna područja planete, dok bi unutrašnjosti kontinenata bile podvrgnute zemljotresima intenziteta koji nije ni definisan na Rihterovoj skali; smrtnost bi se verovatno izražavala sa deset cifara, a kolaps civilizacije bi bio neumitan, a verovatno i izumiranje čoveka kao vrste. Naravno, novinski izveštaj je bio lažan: u pitanju je bila greška od „svega“ tri reda veličine. Mars je – veselo i bezbedno – prošao na nešto manje od 56 milionakilometara od naše planete, koja je ostala da čeka još devet godina na naredni (i opet lažni) smak sveta. Na telefonsku žalbu jednog našeg poznatog pisca i popularizatora nauke, a prevashodno retkog promotera razuma na ovim prostorima, da bi to bilo isto kao da su napisali da je Zagreb od Beograda udaljen oko 400 metara, velikani medijskog (dez)informisanja su samo slegli ramenima i ispravku nisu objavili. Znaju oni bolje kakva im je publika i koliko je neosetljivost na opseg jaka među naučno nepismenom/polupismenom populacijom. Kosmička kataklizma (Izvor: survivial-training.wonderhowto.com) Neosetljivost na opseg je dobro proučena u kognitivnoj psihologiji i teoriji odlučivanja, gde postoji dosta empirijskih istraživanja na ovu temu. Danijel Kaneman, dobitnik Nobelove nagrade i ko-autor najznačajnijih radova u teoriji odlučivanja, navodi primere u kome su ispitanici bili spremni da plate gotovo identičnu sumu za čišćenje jednog zagađenog jezera u Kanadi, kao i za čišćenje svih zagađenih jezera u regionu. Isto tako, povećanje broja korisnika nekog socijalnog ili humanitarnog programa za deset puta obično rezultuje u povećanju spremnosti ljudi da se angažuju za svega par procenata (nalaz koji je, očigledno, od velikog praktičnog značaja, ma koliko bio a priori neočekivan). Sa druge strane, ne postoji ništa nalik konsenzusu u pogledu objašnjenja ove pojave: nekoliko objavljenih hipoteza uključuju prototipsku procenu vrednosti, logaritamsku skalu vrednosti (tzv. Veberov zakon), i druge mehanizme za objašnjenje pojave, ali se ne približavaju konačnom objašnjenju. Ali stvari ne ostaju samo na nivou kurioziteta. Neosetljivost na opseg svoje ogoljeno i vrlo ružno lice pokazuje tek kad dođemo do ozbiljnog „smaka sveta“, tj. globalnih katastrofičkih rizika. Nije potrebno naročito elaborirati koliko je ovo ključna tema sa kojom se čovečanstvo suočava u ovom veku i milenijumu; po praktično konsenzualnom mišljenju celokupne naučne javnosti, sada se suočavamo sa većim pretnjama opstanku i dobrobiti ljudske vrste nego ikada tokom njenog postojanja na planeti. Nažalost, najveći deo pretnji je antropogene prirode (globalno zagrevanje, nuklearna zima, opasnost od zloupotrebe biotehnologije ili nanotehnologije u svrhe rata ili terorizma), mada ne treba u potpunosti zanemariti ni velike prirodne hazarde (sudare Zemlje sa kometama ili asteroidima, supervulkanske erupcije i slično). Veličina ovih događaja – čiji se analozi mogu naći samo u geološkoj prošlosti planete, tokom epizoda masovnih izumiranja – je takva da je učenje “iz prošlog iskustva” očigledno lišeno svakog smisla. Da smo imali iskustva sa takvim događajima u prošlosti, sasvim sigurno ne bismo sad bili ovde i diskutovali o tome. Dakle, potrebne su nam drugačije, ne-istorijske procene rizika od ovakvih događaja – i velika istraživačka aktivnost na ovom polju tokom poslednje decenije dovela je do procena koje se nikako ne mogu smatrati optimističnim. Npr. ser Martin Riz, jedan od najvećih naučnika današnjice, u svojoj poznatoj knjizi Naš konačni čas procenjuje da je verovatnoća ljudskog izumiranja u ovom veku kao posledica zloupotrebe napredne tehnologije oko 50% – dakle, jednaka šansama koje dobijamo bacanjem novčića. Pitanje koje se neminovno postavlja jeste: da li preduzimamo nešto tim povodom, ili smo spremni da se sa tom vrstom “sudbine” pomirimo? Kada se radi o tako velikim pretnjama, šokantno je uočiti da u savremenom društvu preovladava “pomirljiv” stav, moralno neprihvatljiv naročito u slučaju antropogenih rizika. Miriti se sa sudarom Zemlje sa velikom kometom koja dolazi iz spoljnog Sunčevog sistema po hiperboličnoj putanji sa kratkim vremenom upozorenja je jedna stvar; sasvim druga stvar je miriti se sa kataklizmom koju uzrokuje ljudski faktor kao što je globalno zagrevanje ili eventualni nuklearni rat. Dok bi se ono prvo i moglo – mada je i to etički nategnuto – tumačiti kao stoički mir pred neizbežnim (ili “Božjom voljom”), ovo drugo predstavlja čist kukavičluk, nemoral i kretanje linijom manjeg otpora. Upotrebimo za momenat strah od kraja sveta prošlog 21. decembra kao primer, pretpostavivši nerealistično da je ta pretnja bila stvarna, kao što je stvarno globalno zagrevanje ili opasnost od nuklearne zime. Dakle, kako je moguće da neko ko bi se užasnuo na pomisao da će svi Jevreji (ili svi Romi ili svi Papuanci) biti ubijeni 21. decembra, može istovremeno biti pomiren sa idejom da će svi ljudi umreti tog istog 21. decembra? (Namerno uzimam taj proizvoljan datum da bih naglasio kako ova tragična neobjektivnost zapravo uopšte ne zavisi od specifičnosti događaja.) Zar to nije u direktnoj suprotnosti sa elementarnim logičkim načelom izraženom u najklasičnijem od svih klasičnih aristotelovskih silogizama: Svi ljudi su smrtni. Sokrat je čovek. Sokrat je smrtan. Naravno da jeste, ali očigledno da često nismo logična bića. I to se odnosi na druge oblike ispoljavanja iste neosetljivosti na opseg koji mogu zvučati još moralno neprivlačnije, najblaže rečeno. Sigurno je da bismo oštro osudili nekog ko bi rekao “nije strašno ako bi svi Jevreji izginuli”, mada ne gajimo sličan odnos prema nekom ko, tobože “stoički”, zaključuje da “nije strašno ako bi svet propao” (i pri tom, naravno, i svi Jevreji izginuli). Ako bi vam neko rekao da postoji X% izgleda da će sva deca na planeti pomreti od gladi kao posledica nuklearne ili supervulkanske zime do kraja veka, to biste svakako primili kao zastrašujuću i uznemirujući vest, makar X bio i prilično mali broj poput 1. Sa druge strane, ako bi vam neko rekao da postoji X% verovatnoće da čovečanstvo izumre do 2100. godine, to većinom nije primljeno u toj meri uznemiravajuće, o čemu svedoči relativno opuštena recepcija Rizove knjige. Inače normalni ljudi, koji bi bili šokirani idejom da je moralno opravdano ubiti dvogodišnje dete izgladnjavanjem, vrlo često sa pažnjom, pa i interesovanjem i simpatijama, slušaju notorne gluposti ekoloških ekstremista (poput Earth First! ili zloglasnog Unabombera) koji su svojim idiotskim stavovima o odbijanju savremene tehnologije očigledno spremni da, ne trepnuvši, osude na smrt od gladi stotine miliona dvogodišnje, trogodišnje, četvorogodišnje, itd. dece. Isto se odnosi na decidno odbijanje genetski modifikovane hrane, ukoliko je ista u stanju – a jeste – da mnogo dece spase smrti od gladi u najsiromašnijim afričkim zemljama. Već sama pažnja koju takve zločinačke ideje često privlače u medijima, društvenim mrežama i blogosferi svedoči da je neosetljivost na opseg poprimila pandemijske razmere. Upravo je neosetljivost na opseg, spojena sa masovnom naučnom i filozofskom nepismenošću uzrok podrške koju demagozi i promoteri raznih vrsta postmodernog iracionalizma imaju u svim segmentima društva. Među njima su trenutno najopasniji religijski i ekološki demagozi, ali ima i brojnih drugih vrsta koji imaju sasvim konkretne i tragične posledice (negatori HIV-a kao uzročnika AIDS-a, npr.). Najjezgrovitiji opis neosetljivosti na opseg dao je monstrum čije je samo postojanje imalo katastrofičke posledice na globalnom planu, Josif Visarionovič Džugašvili, u često citiranoj, ali samo retko shvaćenoj rečenici: Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona ljudi je statistika. Nažalost, to nije samo jezivi kuriozitet: to je način na koji ogroman broj ljudi razmišlja. I nigde se to bolje ne manifestuje nego na primeru globalnih rizika. Jednom kada smo sa problemom neosetljivosti na opseg upoznati, ne deluje isuviše teško da svesno radimo na tome da tu neobjektivnost koja, kao i svaka druga neobjektivnost, smeta našem razmišljanju, korigujemo. Da li smo spremni da to učinimo? Da li ćemo iz (neuspele) propasti sveta nešto naučiti – ostaje, kao i uvek, samo na nama. Izvor: Centar za promociju nauke / Elementarijum]]>