loading...
Sponser
0 4

Uobičajene zablude o vakcinama

CimaVax EGF, koja se koristi u terapiji adenokarcinoma pluća za usporavanje razvoja kancera i poboljšanje kvaliteta života pacijenata. Uprkos ohrabrujućim vestima o novim istraživanjima u vezi sa vakcinom koje svakodnevno stižu iz raznih medicinskih centara, nekoliko izolovanih događaja u prošlosti i dalje budi sumnju i dovodi u pitanje vakcinaciju kao zdravstveni metod. Ideja imunizacije kao preventivne mere za zaštitu zdravlja je da nauči organizam da se bori protiv bolesti koje ga napadaju. Stoga ne čudi kada je neki naučnici zovu jednim od najvećih uspeha savremene medicine. Razvoj imunologije, nauke koja se bavi pitanjima imunizacije, započeo je otkrićem vakcine protiv velikih boginja (variole) za koju je zaslužan engleski seoski lekar Edvard Džener.

Kratka statistika kaže da je krajem 19. veka od velikih boginja godišnje umiralo oko 400.000 ljudi u Evropi.  Do 1977, kada je konačno iskorenjena, ukupan broj bio je između 300 i 500 miliona u svetu. Kada je u pitanju Srbija, takođe je prelaz između dva veka bio najteži, pa je tako, od variole samo 1909. godine umrlo čak 5700 ljudi.
Princip na kome se zasniva funkcionisanje imunizacije je jednostavan. Da bi organizam pobedio bolest, mora znati protiv koga se bori. Naš urođeni sistem odbrane, imunitet, nije sposoban da pobedi sve moguće bakterije i viruse koji ga napadaju. Kada dođe do suočavanja sa tim drugim vrstama, potrebno je okrenuti se drugoj opciji, adaptivnom imunom sistemu. On stvara antitela, molekule protiv kojih će telo naučiti da se brani. Pri samoj vakcinaciji, u telo se unosi određena količina oslabljenih ili mrtvih bakterija ili virusa, dovoljno jakih tek da se stvore antitela i da pri sledećem kontaktu organizam ume da ih prepozna i pobedi. Ali, koje su danas posledice pogrešnih interpretacija i pseudonaučnih istraživanja koja su dovela do širenja epidemije sumnje?

Zabluda 1: Vakcine izazivaju autizam

Iako su mnogi važni naučni rezultati tog doba potpuno zaboravljeni, posledice jednog netačnog istraživanja iz oblasti imunologije objavljenog 1998. godine i dalje su gotovo opipljive. Britanski lekar Endru Vejkfild je u časopisu The Lancet objavio članak kojim pokazuje povezanost autističnih oboljenja i MMR vakcine protiv malih boginja, zaušaka i rubeola, koju dobijaju deca nakon navršene prve godine života. To je živa vakcina napravljena od oslabljenih ćelija virusa. Ova vest izazvala je velike reakcije javnosti. Ubrzo su sprovedene brojne provere Vejkfildovih navoda i ustanovljene su grube etičke greške pri istraživanju. Studija nije imala dobar uzorak, statistika nije bila validna, a štetne posledice koje su usledile nakon objavljivanja bile su nepopravljive. Čak i danas četvrtina američkih roditelja veruje u istinitost ove tvrdnje, iako je nakon praćenja 15 miliona vakcinisane dece krajnji zaključak da ne postoji nikakva zavisnost između sadržine ove vakcine i bolesti autizma. Uz to, iz studija se zaključuje da je porast autistične dece zaista u porastu od 2008. godine, međutim, vakcine su u upotrebi još od davne 1961, pa je nemoguće dovesti ih u vezu. Takođe su bolesti poput difterije i dečje paralize bile realnost koja je izazivala trajne invaliditete ili dovodila do smrti obolelih. Smrtnost pacijenata kod kojih je u 18. veku dijagnostikovana difterija bila je 50 odsto. Uz poboljšanje nege i lečenja, do 20. veka procenat se smanjio na deset odsto, sve dok uvođenjem imunizacije difterija nije gotovo nestala. U Srbiji, poslednji slučaj dečje paralize zabeležen je 1962. godine, a vakcinacija je započeta samo godinu dana ranije.

Zabluda 2: Vakcine izazivaju dečiju paralizu

Najčešće posledice vakcine su blago povišena temperatura ili osip koji nestanu nakon nekoliko dana. U većini slučajeva najgore što se može desiti je da dođe do alergijske reakcije. Razvojem medicine i nauke lekovi su usavršeni. Loš glas prati vakcinaciju zbog slučajeva poput polio vakcine koja je 1994. zamenjena novom, razvijenijom verzijom. Ranije je ova vakcina protiv dečje paralize sadržala oslabljene ćelije živog virusa, zbog čega je jedna od 2,4 miliona osoba zapravo dobila ovu bolest umesto da stvori otpornost. Međutim, od 1994. ova vakcina sadrži mrtve ćelije virusa. Zasigurno je da uvek postoji šansa da se određene kontraindikacije pojave, ali svetski stručnjaci tvrde da je taj procenat  značajno manji u odnosu na šansu da se nevakcinisana osoba zarazi opasnom bolešću. U jedinici za imunizaciju u Beogradu broj registrovanih neželjenih reakcija je između 60 i 80 godišnje. U poslednjih 18 godina zabeležen je samo jedan slučaj akutne paralize koja je povezana sa vakcinacijom protiv dečje paralize. Takođe je, u toku epidemije pandemijskog gripa, jedan slučaj zabeležen kao teži, iako nije ostavio trajne posledice.

Zabluda 3: Većina bolesti je izumrla

Mnoge veoma opasne bolesti su skoro iskorenjene zahvaljujući modernim metodama i razvoju medicine. Međutim, ljudi ponekad zaborave da ti opaki i često smrtonosni virusi nisu nestali, već smo mi zahvaljujući vakcinama postali otporniji na njih. Koliko se rubeole, male boginje i slične bolesti brzo vraćaju i šire svedoče podaci iz SAD. Prema njima se poslednjih godina u ovoj državi pojavljuje sve više slučajeva dece koja su zaražena ovim virusima. Nevakcinisana deca ne predstavljaju rizik samo po sebe, već i po svoju okolinu. Najranjiviji su članovi njihovih porodica i osobe sa kojima su često u kontaktu, jer se efikasnost imunosti izazvane vakcinom smanjuje sa godinama. Stariji ljudi su najranjiviji i opasnost od kontakta sa nevakcinisanom decom je najveća za njih. Još jedan od mitova koji nema realne osnove je da preveliki broj vakcina može naškoditi detetu. Američka Pedijatrijska akademija je objavila razne dokumente sa objašnjenjima o dozama virusa i bakterija koje su sadržane u vakcinama. Prema mišljenju stručnjaka ove institucije, doza koju dete dobije kroz vakcinu je potpuno mizerna u odnosu na bakterije i viruse kojima je okruženo svakodnevno.

Zabluda 4: Moje dete je bezbedno

Činjenica da je neko vakcinisan ne znači da ne može da prenese virus. Dodatno otežavajuća okolnost za one koji u ovaj mit veruju je rastuće nepoverenje u modernu medicinu što vodi do sve većeg broja nezaštićene dece. U najrazvijenijim zemljama poput Holandije, čak 95 procenata stanovništva bira da vakciniše svoju decu. Slovenija je među članicama EU koje su primenile znatno striktniju politiku kada je u pitanju zdravlje onih koji ne mogu samostalno da odlučuju. Vakcinacija je u ovoj zemlji zakonom obavezna i roditelji ne mogu da odbiju da vakcinišu decu ni iz religijskih razloga. Razlog za ovakve propise će mnogi pseudo naučnici protumačiti na već poznat neargumentovan način i verovatno kreirati teorije zavere. Istina se zapravo krije u neprijatnom iskustvu koje je devedesetih godina imala Rusija. Naime, slična situacija koja se u Srbiji poslednjih godina dešava je već viđena. Krajem dvadesetog veka ruska javnost je uživala veliko nepoverenje u vakcine i metode ovakve odbrane od bolesti. Zbog veoma niskog procenta vakcinisane dece, epidemije su počele nekontrolisano da se šire. Vlada je preduzela hitne mere edukacije, treninga i jake medijske kampanje u cilju informisanja naroda o značaju vakcina. Do 1997. stopa vakcinisane dece je podignuta na više  98 odsto, a mnoge svetske vlade su nakon ovoga uvele strože mere. Izvor: Elementarijum Autori: Slađana Šimrak i Jelena Branković]]>