Предвиђање Супернове
То је оно што се за сада зна, а оно што до сада није било познато је када ће до супернове доћи. Научници сада сматрају да је предвиђање ове експлозије могуће на основу упозоравајућих излива енергије који се дешавају пре супернове. Како би боље испитали ову претпоставку астрономи су користили три телескопа – опсерваторију Паломар (Palomar Observatory), Веома велики низ (Very Large Array) и NASA-ину Свифт мисију (Swift mission) – којима су осматрали звезду удаљену 500 милиона светлосних година. Звезда која је иначе 50 пута масивнија од Сунца на крају је експлодирала као супернова названа SN 2010mc.
Према подацима истраживања 40 дана пред коначну експлозију умирућа звезда је произвела један масиван излив којим је ослобођена велика количина материјала – отприлике 1 проценат сунчеве масе што представља нестварних 3300 пута више од масе наше планете – и то брзином од око 7,2 милиона километра на час. При томе је ова експлозија ослободила око милион пута више енергије него што наше Сунце израчи за годину дана. Мада је и то за неких 5000 пута мање од енергије која се избаци током саме супернове.
Један од аутора студије у којој се истражује могућност предвиђања супернове, Менси Касливал (Mansi Kasliwal) са Научног института Карнеги у Пасадени, Калифорнија (Carnegie Institution for Science), истиче да је „изненађујуће колико је кратак временски период између ерупције која јој претходи и саме супернове – само месец дана је тек делић на временској скали од 10 милиона година живота звезде.“ Научници сматрају да повезаност два догађаја и релативно мали временски размак између њих никако нису случајност, а модели вероватниће показују да је шанса да је излив случајно претходио супернови само 0,1 посто.
Поредећи податке из три предложена модела за настанак „предвиђајуће“ експлозије истраживачи су дошли до закључка да су гравитациони таласи ти који су помогли да се маса избаци у атмосферу звезде. Гравитациони таласи представљају флуктуације изазване изгуравањем материје због потискивања и потапања које производи сама гравитација. У случају звезде као што је наше Сунце, енергија која се емитује захваљујући фузији водоника у хелијум дубоко и средишту врши притисак на спољни део звезде, али јој противтежу углавном прави притисак гравитације ка унутрашњости. Међутим, уколико сјај звезде порасте преко одређеног нивоа, такозване Едингтонове границе, притисак према споља који је резултат радијације постаје довољно јак да савлада гравитацију и тада долази од одлива материјала из звезде.
„Наше откриће супернове SN 2010mc показује да можемо означити предстојећу смрт масивне звезде. Предвиђајући експлозију можемо да ухватимо сам догађај.“ закључује Касливал. Научници су своје налазе објавили 7. фебруара у магазину Nature.
Извор: Space.com]]>